Центар за породични смештај деце и усвојење
 
ВЕСТИ ПИШИТЕ НАМ
   Насловна страна > Искуства хранитеља
Latinica     English  

Искуства хранитеља

 

ЈЕДНА ЛЕПА ПРИЧА


“Мамице, види ово!”

“Мамице лепо ми је море! Опет ћу се купати у мору”.

“Ово је моја мама, само моја мама!”

Сада има скоро четири године, здрава је, висока и лепа, увек весела, насмејана, радознала, свакоме радо прилази и дружи се али само ако је мама поред ње.

А, све је почело када је имала скоро четири месеца, а ја решила да будем хранитељица једне девојчице.

“Упознале“ смо се у Центру за социјални рад и убрзо је постала члан наше породице: сестрица моја три већ одрасла дечака и моја увек жељена ћеркица.

Била је много мала, са ћубицом црвене косе на врх главе – као Чироки индијанац и много је плакала. Ја нисам баш била сигурна како ћу се после толико година опет бринути о беби, али све је било много лакше и лепше него што сам очекивала. Вратила сам се књигама и часописима о нези и исхрани деце (без обзира на искуство са моја три сина), јер сам сматрала да она мора да добије све најбоље, пошто је већ на почетку живота пуно изгубила. Моја беба и ја смо се врло брзо уклопиле и она је била добра, лепо је јела, спавала и брзо расла. Била је здраво и напредно дете, насмејано и љупко- није било никаквих проблема.

Али, у првој години смо приметили да моторни развој мало касни. Уследили су одласци код физијатра и свакодневни напоран рад и вежбе док није проходала са 16 месеци. А, затим, у другој години видимо да и психички развој касни – у “ширим границама за узраст је“.

Сада следе посете другим лекарима и велики свакодневни напори да и ово правазиђемо.

Тада је Беба у периоду од више месеци деловала као “замрзнута“ – као да више ништа не учи, не разуме, не гледа у очи, била је много плачљива и претерано активна – сумњали су на све и свашта, али “на срећу“ остала је само дијагноза успореног психомоторног развоја.

А, затим се са две и по године “пробудила“ и “решила“ да надокнади пропуштено.

Сада она уз лични напор, моју бригу и залагање и наравно уз помоћ наших тета
(дефектолога, психолога, логопеда и других) са којима се редовно дружимо, играмо и учимо сустиже своју генерацију.

Углавном, Беба, како је иначе зовемо, је данас здрава, лепа и добра девојчица која воли да се игра са другарима из свог вртића и са другом децом, да одлази на рођендане, да се вози аутобусом и путује, да се купа у мору или Сави, “помаже“ ми у свим кућним пословима, права је мала манекенка која воли да облачи хаљинице, а онда игра и диви се себи “Лепа сам!“.

Данас ја имам једну бригу и стрепњу - постоји реална могућност да моја девојчица оде од нас: да буде усвојена. Знам да је у њеном интересу да се трајно реши статус и да добије родитеље, али се бринем и како ћу ја то поднети, али пре свега она, јер је сада већ довољно велика и разумна, научила је на ову породицу и услове и начин живота, има и моју родбину која је прихвата и доживљава као своју, има своје другаре и вртић, своје ствари у кући на које је навикла, своје играчке, одећу, места на која воли да одлази и своју куцу “Мицу“. Много је везана за мене и плаче када негде одем: “Где је моја мама?“, “Хоћу моју маму!“. Плашим се да би одвајање и промена средине и услова живота за њу била траума која би могла да утиче на њен даљи развој и поништи до сада постигнути успех.

СЕКА

 

ТРИ ГОДИНЕ КАСНИЈЕ

 

 

Четири месеца након што смо завршили курс за хранитеље, примили смо у нашу породицу дете без родитељског старања и стварно постали хранитељи. Сада, са двоје деце на хранитељству и својим биолошким дететом, употпуњена нам је слика о свим аспектима хранитељског позива.

После трогодишњег искуства, може се рећи да ништа лепше и ништа теже нисмо доживели.

Лепота је када се постигне напредак. Дошавши у нашу породицу и дечак и девојчица, показивали су кашњење у развоју. Породични живот им је помогао да свој изгубљени и тужни поглед замене веселим и раздраганим лицем детета које у свему парира својим вршњацима.

Са друге стране, тешко је доћи до свега тога. Посећивати логопеда, психолога, физијатра и бити истрајан у свему томе, јер успех није загарантован.

Најтежа питања, због којих као хранитељи стално водимо «бој» са самим собом су: Како да се поставиш у односу према деци на хранитељству, како да направиш правилан однос према посетама њихових биолошких родитеља, како да поставиш њихов однос са својом децом и да направиш добре односе између деце на хранитељству и своје родбине.

Не мање важно питање је, како да избегнеш љубопитљивост околине? Објашњавајући изнова и изнова разлоге због којих смо се прихватили хранитељства и разјашњавајући разна питања везана за децу на хранитељству, само смо губили енергију, док нисмо дошли до закључка да о томе има сврхе расправљати само са уским кругом људи.

Прихвативши се позива хранитеља и пригрливши са раскрснице живота два крхка тела, сада, упоредо са децом на хранитељству и својим биолошким дететом, корачамо сигурно, обогаћени искуством и љубављу, а сваким новим детињим кораком овенчани срећом.

 

НОЋ ПРЕ

 

 

Прича биолошког родитеља

Деца спавају.

Пушим већ ко зна коју цигарету. На поду лежи згажена празна кутија. Много је топло, не могу да спавам, у души зима. Гушим се. Умрећу. Ако, можда је и боље, него да сачекам тај сутрашњи дан када будем оставио децу. Ко зна где ће и у чијој кући сутра да заспу. Немам више ни снаге, ни суза, да се борим. Како децу у очи да погледам? Хоће ли ми икада опростити што их остављам? Боже, ко су ти људи? Они ће да чувају туђе, а ја не могу своје. Али како, кад већ годину дана се борим. Не могу да спремим, да оперем, ни да радим. Без динара у џепу.

Пре десет година у сваком џепу сам имао марака, да не могу да пребројим. Тада ми је мајка била жива. Радили су у Немачкој. Све се срушило и кренуло у провалију оног дана када је мајка умрла. Отац је био побеснео, целу страну пензију му поједоше младе жене, а моја жена се удаје по Србији, преко огласа и СМС порука за људе старије од оца.

Боже сањам ли, полазим до полице, узимам флашу са ракијом, напићу се и биће ми лакше. Не, нећу. Потпуно сам луд од туге. Нека сване.

Деца се буде, ћуте, знају да треба да иду. Одлазимо. Улазимо у Центар. На фотељи седи жена, гледам је. Не знам да ли је мрзим или сам јој захвалан. Пружа руке према деци. Не видим и не чујем неколико секунди и онда видим децу. Син узима лопту, ћерка лутку. Нешто причају, она их грли. Одлазе, машу ми и не плачу.

Добро је, нема вриска, суза. Сада ми је мало лакше, али и даље све ме боли. Идем кући, која је сада празна, али за мене ипак пуна туге. У дворишту само пас.

 

ШТА ЗНАЧИ БИТИ ХРАНИТЕЉ?

 

 

Широког осмеха, великих зелених окица, миљеница и маза свих мама у школи, она је постала изненада нови члан у нашој, мојој породици.

У основној школи у одељењу за децу оштећеног слуха, стигло је ново дете. Девојчица. Откуд?! Одакле је? Па где јој је мама? Хиљаду питања и потпитања.

Њена мајка је јако болесна и старатељство над њом је преузео деда, мајчин отац. Сваког јутра на бициклу у корпи по киши, сунцу, ветру, деда ју је доводио у школу. Она је дете оштећеног слуха, обострано преко 90 ДБ. Одводивши своје дете у ту школу, ја сам тако упознала Ану.

Деда и баба су јако болесни. Шта ће бити са Аном? Проширила се вест по школи међу наставницима и родитељима. Ко ће узети Ану? Где ће? Како ће? И шта даље?

Самој себи сам рекла, узми је ти... Девојчица... поред два сина, добићеш и ћерку. Отишла сам до Центра, распитала се, завршила обуку и била спремна за Ану. Ана је прешла код нас да живи. Али како ћу? Шта ћу? Како прићи детету, обратити се, направити покрет на лицу а да не помисли да се љутим. Да сам у ствари срећна, што је имам....

Збуњена Ана, збуњена ја. Новости, промена са свих страна... Зашто сакрива све под јастук.. па то је њено, нико јој неће узети... Зашто плаче, виче, љути се.. Мења расположења.. Прати сваки мој корак, ја пратим сваки њен корак... Гледа како се облачим, шминкам, узимам кашику да једем, па и она исто тако. Као да се боји да не погреши, да ће просути јело из тањира, јогурт из чаше... Па шта? Нека проспе! Зашто се не смеје на глас као сва остала деца.. И поново постављам хиљаду питања самој себи...

Полако, пусти је нека се опусти, да види да је прихваћена, вољена, а остало ће све доћи само по себи.... Тако је и било.

Ана је дете, које је у ствари било жељно мажења, успављивања, седења у мамином крилу, дугих прича, прављења кикица, жељна шетњи са породицом, слављења рођендана и одлазака на рођендане код својих другова. После извесног времена почела су питања.. Мама! Може мама... мало речима, мало гестом. Да ли може да ме зове мама? Ана воли маму. Мама воли Ану!? Колико... мало.. пуно... Кренула су питања свакодневно. Мама може код тебе!? Пре спавања, иде прво мажење, причање доживљаја из школе. Стижу и остали, поред Ане и моја деца. Ко ће пре стићи до речи. Ваљање по кревету, смејање на глас. Голицање. Срце ми пуно. Ана је постала моје треће дете. Прихваћена са наше стране и ми прихваћени са њене стране. Нема више сакривања ствари под јастук, викања, плача, љутње и мењања расположења. Радовала сам се чак и просутом јогурту из чаше..

Код нас је први пут сазнала шта значи имати, славити рођендан ићи на рођендан. Радује се сваком новом сусрету са својим друговима, разговара са њима на њихов специфичан начин. Место речи, гласа, говора, Ана има своје прстиће. Свака реч један покрет, сваки гест једна реч...Често зна да каже: „Ана има две маме и два тате“ Поред њене секе и два брата.

Тек сада видим шта значи реч хранитељ. Колико сваки човек може да да а да није ни свестан тога. Јер колико даш, толико и добијеш. Али од те деце добијеш много више, него што очекујеш. Нисмо ни свесни колико нам мало треба да будемо срећни, а то мало вам увек недостаје, поготово деци.. љубав, пажња. Поглед који тражи наш поглед пун разумевања и сигурности...

 

МОЈА НОВА ЉУБАВ У ЖИВОТУ

 

 

Када сам је први пут видела, срце ми је заиграло. Била је насмејана, а у очима се видео страх са хиљаду питања у мислима. Пољубила сам је и тог тренутка сам је заволела.

Следећег викенда дошла је у моју породицу. Са собом је понела неколико личних ствари, али без доњег веша и без пиџаме. У дому су ми дали њене лекове „Рисар“ од 1 мг, које је морала да пије сваког дана да би била „мирна“. Кад смо сели да једемо било је тужно гледати онако мршаву девојчицу како халапљиво гута храну, без помоћи ножа да исецка месо, са ружним звуком из носа и устију који прати цео наш ручак. Након тога је врло грубо, свађалачким тоном рекла да јој се спава и отишла у своју собу. Мој муж и ја смо се само погледали, не верујући да је дете дошло из урбане установе. Као да је дошла из шуме.

Тог дана је спавала седам сати и на крају се једва пробудила да вечера. Кад сам је касније пољубила за лаку ноћ, сва се устресла, одбрамбено ставила руке на лице и те ноћи се упишкила. Целе ноћи нисам спавала размишљајући шта да радим и како да приђем овом малом бићу, како да стекнем њено поверење и како да наставимо даље.

После неколико дана сам приметила да она са четрнаест година зна само слова, али не и да чита. Таблете су је успављивале и једва издржи да једе да се не успава, а камо ли да нешто учи. После месец дана смо биле код њеног психијатра и на моју молбу да смањимо таблете на пола, докторка се сложила а девојчица се обрадовала. Затим је мање спавала а више смо вежбале читање и друге предмете.

Уз много пажње, стрпљења, обећања, мажења, угађања и још пуно тога, после два месеца на мој предлог докторка је избацила „Рисар“и без икаквих лекова је почео наш нормалан живот.

Престала је да ме вређа и провоцира, почела је да „чује“ шта јој се прича и мени је било лакше. Прихватила је мог сина, ћерку, унука, зета и снају, који долазе један дан викенда на ручак код нас. Све што види лепо код моје деце почиње да их имитира како би и она да буде тако фина и добра. Видела је моју децу како се воле, љубе и поштују, па је и она почела да зове своја два брата и да лепо разговара са њима и пожелела и да их види, што раније није хтела.

У почетку је неколико пута правила сцене са претњама самоубиства – где ће она кад напуни 18 година, њу нико не воли и једино може да спава испод моста, да ће радије да се убије него тако да живи. Много смо разговарале. Обећала сам јој да ће живети колико хоће код мене, да нећу да је пустим све док се не запосли и она сама пожели да оде од нас.

Она сада има сигурност и не оптерећује се својим будућим животом, опуштена је и ужива у својој младости. Има шеснаест година. Културна је, педантна и одличан ђак. Сада размишља шта ће учити даље као своју професију.

Не може речима да се опише све што смо преживели, али је најважније да сада мирно живимо као све нормалне породице.

 

СВАКОМ ДЕТЕТУ ЈЕ ПОТРЕБНА ПОРОДИЦА

 

 

Недуго након завршене обуке за хранитељство добила сам информацију да у „Звечанској“ постоји 3,5 годишњи дечак, који је лако ментално ретардиран, да не зна да хода ни да прича, да је још у пеленама... Нисам имала обавезу да га узмем. У присуству социјалног радника обавила сам прву посету која ме је јако погодила. Очекивала сам да ће дете бити у бољем стању, макар толико колико су ми рекли о њему. Размишљала сам, нисам се усуђивала дати коначан одговор. На своју иницијативу и без знања Центра, отишла сам поново да видим дечака. Када ме је угледао, препознао ме је, насмешио ми се и пружио ми руке. То ми је било довољно. Зар да га не узмем? Да га одбијем?.. Ово дете ће бити моје. И тако, 5. маја 2004. г. постао је члан моје породице. Када сам га довела кући, моји су вртели главама. Коме год да сам га представила, сви су са дозом резерве давали свој коментар да ће од овог детета можда једног дана и бити нешто.

Почела је борба: упознавање са околином, прилагођавање, учење најосновнијих активности као што су ходање, самостално једење, коришћење ноне. Није се дао мазити, вриштао је, лупао главом о зид, чупао, цепао, ломио све око себе. На моје речи није реаговао, јер није знао њихово значење. Није знао шта је око, уво, нос, глава, кућа, сто, столица... ништа... Није ништа разумео, нити ишта знао да каже.

Сутрадан по доласку у нашу кућу Лазара сам одвела лекару који је установио и потврдио дијагнозу са отпусне листе из „Звечанске“. Анемија, бронхитис, тахикардија, ретардација психомоторике. Морали смо санирати ситне ране и оједе по телу. Вађењем крви је установљено да је и анемичан. Спас сам видела у одласку на Златибор на 10 дана и промени режима исхране. Након повратка са опоравка није било ни трага од бронхитиса, тахикардија се мало смирила, оједи су нестали, а крвна слика се побољшала. Вежбе грубе моторике које сам свакодневно примењивала много су помогле да прохода и координира својим покретима. Свакодневно сам га водила код логопеда, код психомоторног едукатора, радили смо и физикалне вежбе. Физички се јако брзо опоравио и напредовао али највећи проблем је имао на емотивном плану. Понашање му је било на незавидном нивоу. С пуно труда радила сам на његовој социјализацији. И то се исплатило. Сваким даном је бивао све бољи, напредовао је јако пуно. Његов интерес за све што је ново био је јако велик и то му је помогло да и интелектуално нагло напредује.

Због дијагнозе га нисам могла уписати у редовно обданиште, па су ме упутили на комисију МНРО. Тамо су ми препоручили да га укључим у предшколску установу која се бави аутистичном децом. Лазарева дијагноза није била аутизам, али неке елементе аутизма је ипак имао. На његовим папирима је писало „неспецифични поремећај понашања и емоција и дисхармоничан развој способности“. О аутизму ништа нисам знала, али захваљујући редовним родитељским сервисима добила сам довољно информација како треба радити са децом која имају овај проблем. Уз редовно похађање обданишта и уз стручни тим који сачињавају дефектолог, олигофренолог, логопед, психолог и педагог Лазар је толико напредовао да данас похађа редовну основну школу по програму инклузије (укључивање деце са посебним потребама у редован наставни програм). Сада он чита и пише, воли и зна математику...

Уназад годину дана стално тражи бату или секу. Та жеља му се испунила јуна ове године. Дечак који је дошао у нашу породицу има 9,5 година. Он такође има проблем и дијагнозу лаке менталне ретардације, плус Хепатитис Б.

Према извештају који сам добила од центра за социјални рад дете је веома проблематично. Иван је био запуштен, без хигијенских навика, емотивно растројен, говор му је лош, неразумљив. Био је недисциплинован дечак који није знао нити имао границе, али врло брзо се прилагодио новом окружењу и новим лицима. Са Лазом се слаже, заједно се играју, уче нова правила кућног реда. Емотивно је много стабилнији и у школи је много бољи, нема хистеричних напада, мирнији је. У кући воли да помаже. Мислим да је пола његових проблема нестало или решено доласком у нашу породицу.

Мој принцип је да не гледам у проблем као у неку нерешиву препреку, већ да га препознам и дефинишем, потом да га решавам са чврстом вером да ћемо заједно остварити циљ.

И шта на крају да кажем? Све оно што сам хтела и желела од живота добила сам, и то са каматом. Предиван је осећај када ме моја деца окруже и малтене сруше од загрљаја и љубљења, кад ми кажу „мамице моја најбоља на свету“, кад се мазе као мачићи, кад су захвални за оно што им пружам, јер знају да су пре доласка у моју породицу неупоредиво другачије живели. Дубоко сам уверена да је недостатак љубави, топлине и родитељске бриге био узрок не само психичких већ и физичких проблема моје деце. Као нежне биљке које су из дуготрајног дубоког мрака изнете на светлост сунца, моја деца су у атмосфери сталоженог породичног живота почела да превазилазе своје проблеме.

Питање које бих поставила онима који су скептични, било би: зар да децу са посебним потребама одбацимо као шкарт робу и да им ускратимо право на радост живота у породици, на љубав? Без обзира каквог су порекла, менталног или физичког здравља, не би смели да их ставимо на маргину. Ми који мислимо за себе да смо здрави и у свему нормални, толерантни и емотивни... зашто да останемо слепи и глуви за потребе других? Зашто не би смо били „око слепцу, нога хрому“? Највећи мудрац, Соломун је рекао : „Ко затискује ухо своје од вике убогога, викаће и сам, али неће бити услишен“ . А Јеванђелист Матеј додаје: „Све оно што хоћете да чине вама људи, чините и ви њима“.

Уколико послушамо ове савете и активирамо своје снаге за добро других, и сами ћемо бити срећнији, здравији и задовољнији... Волимо и бићемо вољени!

 

СУСРЕТ

 

 

Први пут смо се среле пре две године у просторијама центра за социјални рад у једној малој шумадијској варошици. Ја - хранитељица и она – мајка. Прве реченице усиљене комуникације. Поред збуњене мајке седи уплашена девојчица, савијена и као да се погуреним раменима брани од спољашњег света.

А у мени хиљаде разних емоција... Збуњеност том ситуацијом да мајка одустаје од бриге за дететом, па то лагано прелази у презир, меша се са сажаљењем, па опет букти у осуду, и на крају немир. Несвесно тражим разлоге због којих та девојчица мора за који дан да се одвоји од мајке, тражим и не налазим ни један ваљан и оправдан. Али разлози су ту, ту пред мојим очима, ту на њиховим лицима, у страху те две уплашене птице.

Раздиру ме мисли: „ Шта ли та жена мисли о мени? Можда се пита ко сам, да ли ће имати поверења у мене?“ Плашим се да ће моје неспокојство, неки нагли покрет или боја гласа све да упропасти. Осећам да се у мајци ломи као у време летње олује: “ незнанка, ко зна каква је, шта ли ће са мојим дететом, зашто то ради – да ми је узме? Не дам! Зар мора да иде? Мора. Знам. Данас нема другог пута. Због ње, због школе... Нека, нек иде...Не може јој бити горе ни теже него што је...“

А ја се и даље питам.“ Па добро, па каква је то мајка?“

Данас се добро познајемо, имам одговор на та питања: добра је она мајка, дивна, мајка у чијем сваком осмеху лебди име њене кћери. Жена која је из врлетног македонског села залутала у питому Шумадију, неспремна да се избори са замкама живота, несрећна, сама.

Други наш сусрет био је код нас у стану. Недељни ручак. Почело је мало усиљено, па онда све опуштеније и већ при њеном одласку осетила се у ваздуху женска солидарност, разумевање и оправдање. Почела сам и са нашом заједничком девојчицом отвореније да разговарам о свему, била ми је и она ближа. Осетила сам позитивну промену код ње, осетила сам да ме прихвата јер сам и ја прихватила њену мајку. То је био тај окидач позитивне енергије и добрих вибрација.

Није се више стидела да прича о својима, о себи, о ономе што се десило. Стекла је поверење у мене јер нисам осуђивала њену мајку, нисам ништа ружно никада рекла о њој. Причале смо о томе како је њеној мајци тешко, како јој неке ствари нису биле наклоњене у животу. Уверавала сам је да њена мајка сваког тренутка брине подједнако о њој и да јој жели да буде успешна у животу. Девојчица је отворених очију прихватила нову ситуацију, није било потребе да крије свој идентитет и да се осећа кривом због неког или нечег.

Када се њена мајка тешко разболела, ја сам била прва особа којој је могла да се обрати за помоћ. Није била сама са својом тугом и страховима. Знала је да може да позове мајку да преспава код нас кад је долазила на контролу код лекара. Заједно смо прошле кроз сваки тренутак и пред операцију и после. Девојчица која је бринула о својој мајци је знала да има коме да се обрати за помоћ и подршку. Победиле смо и у тој бици.

Срећна је кад пође кући и понесе својој мајци неки скроман поклончић од мене. То је порука да је прихваћена и у новој породици, да смо задовољни са њом и да нам она пуно значи. То јој улива сигурност и решава проблем лојалности према једној или другој породици. Једноставно припада обема.

Девојчици пуно значи и да одемо до њене куће – то је за њу и њену мајку и брата један топли људски искрени начин да барем мало узврате пажњом за нашу бригу и љубав коју поклањамо њиховој кћери и сестри. Онда се и она осећа некако вреднијом, равноправнијом, прихваћенијом.

Када се појаве неке недоумице, заједно се доносе одлуке, наступамо као тим, размењујемо информације и ставове, тако да нема места манипулацијама.

Следећи пут смо се виделе код ње кући, у шумадијском селу. Пиле смо кафу на трему и ћаскале као да се годинама знамо, понекад се и од срца насмејале док су наша деца брала шљиве у дворишту. Више је нисам осуђивала, сада сам добро разумела све оно кроз шта је прошла. Биле смо два различита света, али са неким заједничким острвима на која смо радо газиле. Имале смо једну исту причу – бригу о једној девојчици. Мајка и хранитељица, две жене које воле и брину о једној истој девојчици без узајамне љубоморе, без неповерења, свака на свој начин и од срца.

Данас смо обе срећне јер смо успеле да једна заплашена девојчица храбро крене кроз живот, да почиње из малих битака да излази као победница.

 

ПОСЛЕ ХИЉАДУ ДАНА

 

 

Било је баш уочи новогодишњих празника, када сам прочитала у новинама да се организује акција прикупљања поклона за децу без родитељског старања. На наговор моје деце ступила сам у контакт са људима из Центра за социјални рад. Примили су нас врло љубазно и објаснили да ускоро почињу предавања, па ако сам заинтересована, да дођем и да се укључим у програм едукације за хранитеље.

Предавања су почела у марту месецу и ја сам редовно одлазила. Теме су биле врло интересантне а предавачи су врло уверљиво причали о разним ситуацијама које могу да нас задесе. Мени је звучало нестварно да деца буду остављена, злостављана и повређена од стране родитеља и најближих чланова породице. Нисам могла да схватим да се то догађа ту око нас и да то може да буде и наш први комшија или неко ко живи у нашој близини. Последице таквог живота су озбиљни здравствени и ментални проблеми код деце.

Све смо ми то слушали и запамтили и да се људи сусрећу са разним проблемима, када доведу децу кући из установе. Да је раздвајање тешко, па макар то био и дом, да се некад деси да дете заостаје у психофизичком развоју, да та деца оболевају од истих болести као и сва друга деца и да наслеђују и добре и лоше особине својих родитеља, ма где они били. Све је то било много далеко од мене.

После три месеца по завршеној едукацији, позвали су ме из Центра и питали када хоћу да дођем да са социјалним радником и педагогом одем у „Звечанску“ да упознам дете које је одабрано за мене, на основу важећих критеријума.

Дан када смо се упознали, мој дечак и ја, никада нећу заборавити. Док сам улазила на капију, била сам врло узнемирена. Видела сам децу, која су се играла у дворишту а нека од њих су улазила у зграду. У тој маси, видела сам плавог дечака који је незаинтересовано ишао ка холу. „Баш је сладак“ помислила сам. Главна сестра нас је одвела у собу за пријем. Убрзо се вратила и рекла „Ево га момак“. Погледала сам и нисам могла да верујем, да је то баш оно дете, које сам малопре видела. Ја сам му се обрадовала, а он је у мене гледао без видљиве реакције. Рекла сам му да сам дошла због њега, да га упознам, загрлила га, благо пољубила, ставила у крило и дала му сок и чоколаду које сам донела. Он није реаговао, већ је гледао кроз мене и јео чоколаду. Била сам изненађена и тужна, што ми ништа није рекао, па чак ни како се зове.

Сутрадан сам поново дошла и поново исто. Трећи дан више и нисам могла без њега. Довела сам и моје ћерке. Оне нису криле радост, али нам није било јасно, зашто он не реагује, ни позитивно ни негативно на нас.

И тако месец дана. У дому су нам рекли да чим дете изађе из дома сви проблеми ће се решити. Добро, сутра ћемо доћи по њега.

Довели смо га кући. По окицама му се видело да је врло изненађен. Ништа му није било јасно. Од тада, па следећих годину дана сам причала једно исто: ово је сто, ово је столица, ту се седи, ово је кревет, ово су врата, ово је телевизор, ово је опасно то је струја, то се не дира, ово је ово, ово је оно и сваки дан исто. Нисмо се раздвајали ни једног тренутка. Спавали смо заједно, а он би ме по целу ноћ држао за пиџаму да му не одем.

Када је први пут додирнуо пса био је усхићен. Данима је стајао на прозору и гледао аутобусе и аутомобиле који су пролазили. Ништа му није било јасно. Мислио је да су све жене маме и сви мушкарци тате. Дуго му није било јасно како мој тата није и његов тата.

По доласку кући, прво сам приметила да га боли ухо. Одвела сам га код лекара, а тамо су ми рекли да има обострану јаку упалу. Тако смо нас двоје сваки дан ишли на терапију у болницу. Доктор ми је рекао да постоји могућност да му слух буде оштећен. Док сам размишљала како да решим овај здравствени проблем, приметила сам да дете тешко дише и кашље. Из минута у минут, ситуација се погоршавала. Имао је чудан израз лица и све више је кашљао. Позвала сам хитну помоћ. Брзо су дошли, докторка га је прегледала, дала терапију и рекла да га водим код специјалисте. У болници су ми рекли да има астму. На отпусној листи коју до тада нисам добро прочитала, јер се све брзо дешавало, писало је да дете поред опструктивног бронхитиса има и шум на срцу.

Била сам ван себе од бриге. Први пут после много година пустила сам сузу. Нисам знала шта да радим. У једном тренутку сам осетила страх и несигурност и да нисам дорасла овом задатку, да нећу успети да том детету пружим негу и заштиту која се од мене очекује. Међутим, поглед његових плавих окица, дао ми је додатну снагу, да истрајем у томе. Сви смо много заволели то дете, чак и моји родитељи који живе у близни, који у почетку нису одобравали моју одлуку, да одгајам туђе дете. Сматрали су да сам као разведена, самохрана мајка, прошла многа одрицања да би подигла своје ћерке и да је то велики напор за мене.

Хитна помоћ је свакодневно долазила, а ја сам се борила са страхом да је детету угрожен живот и да нећу моћи да му помогнем у правом тренутку.

Напади су ублажени редовном терапијом и дете је било под сталном лекарском контролом.

Поред ових проблема, дете од почетка није реаговало на надражај топло, хладно и тврдо, меко. Неуропсихијатријским прегледом је утврђено да су ти центри одавно почели да се гасе. Логопедским прегледом је утврђено да дете нема седамнаест гласова и да зато не може да говори.

Коначна дијагноза је: дете је благо ментално ретардирано, има дисфазију и QR 60. То је био нови шок, а љубав превелика да би се прихватиле све те дијагнозе.

Да би прескочила мукотрпне прегледе, у договору са неуропсихијатром, одвела сам дете у приватну клинику, где му је урађено детаљно снимање главе, тзв. ЕЕГ са мапама. Коначни закључак лекара је био да упорним радом може да се надокнади изгубљено.

Кренуло је маратонско посећивање логопеда пет пута недељно, неуропсихијатар два пута месечно, да би се успоставила координација покрета ишли смо на базен три пута недељно, контрола код пулмолога једанпут месечно, код кардиолога једном у три месеца и код ушног лекара једном месечно. Ни сада не знам како смо све то издржали, а поготово мало дете које треба да буде безбрижно и да се игра са својим вршњацима.

Често је био уморан од свега, па је знао да заспи у крилу на клупи чекајући наредни преглед. И тако четири године. Изгубио се шум на срцу, имунитет му је ојачао, па смо астму и алергију контролисали лековима. Устајали смо безброј пута ноћу да видимо како дише, да ли је откривен и да ли се ознојио.

Временом, логопед је успео да оформи артикулацију гласова, али је проблем настао, у формирању реченица. Редовно је вођен на тестирање код психолога.

Напредак је био невероватан. Уписала сам га у обданиште. Васпитачи су знали за проблем и излазили нам максимално у сусрет. Због говора је био чудан деци, али је васпитачица Ана то решила на дипломатски начин, објаснивши деци да је он млађи од њих, да је са њима зато што нема места у другој групи и да су и они некада тако причали. Прихватили су га таквог какав јесте иако деца знају да буду врло сурова.

И поред доброг психофизичког напретка, то није било довољно да крене у први разред, са својим вршњацима.

Због потребе за индивидуалним радом, уписала сам га у развојну групу, где су дефектолози пратили његов рад и даље га усмеравали.

Сада је мој дечак кренуо у први разред и видим да сав тај труд није узалудан. Све ове године мукотрпног рада са њим резултирају истицањем над другом децом и он са лакоћом прихвата све задатке и успешно се бори са њима.

Свесна сам да ми још увек предстоји дуга борба, али после свих мука – следи награда. Највећа награда ће бити када једнога дана постане свој човек и користан члан друштва.

* * *

 

Из личног искуства саветујем свима који одлуче на овај корак, да новац не буде мотив за хранитељство.

Лако је дете изневерити и повредити. Немојте то да радите, јер живот према тој деци није имао милости. Сасвим су довољно унесрећени што не живе са својим биолошким породицама. Волите их безгранично, али будите строги и праведни и према себи и према њима. Ако им нешто обећате испуните, па макар то била и казна.

Само једном у животу имају 2, 3, 4, 5..10 година, искористите и посветите им се, јер се детињство никад неће више вратити.

 

 


 Кампања за квалитетно хранитељство
 Повремено хранитељство
 Интернационална конференција о хранитељству
 Зборник радова
 Часопис „ИСКОРАК“
 Кутак за децу и младе
 Пријава злоупотребе деце
 Акредитовани програми
 Писмо детету на хранитељству
 Искуства хранитеља