Центар за породични смештај деце и усвојење
 
ВЕСТИ ПИШИТЕ НАМ
   Насловна страна > Кутак за децу и младе
Latinica     English  

КУТАК ЗА ДЕЦУ И МЛАДЕ

 

МЛАДИ ПЕСНИЦИ И СЛИКАРИ

 

Другарство

Када те увреде вршњаци
И када те душа боли
Знај да те на овој планети
Искрен друг свим срецем воли.

Другарство је велико благо
Прихвати га и ти радо.
Злата вреди човечија доброта.
Другарство се чува до краја живота.

Свако дете има свог друга
Да га не би мучила туга.
Сваким даном стекни их што више
Јер су вредни ко мајске кише.

И у добру
И у злу
Другари твоји су
Да ти помогну.

Невена

 

Насиље

Сада насиља више има
Деца нису срећна сва
Оканите се такве мане
Лепим понашањем волите се.

Кад насиље међу децом престане,
Живеће се лепше и боље.
Поштујте своју генерацију
Уз љубав и толеранцију.

Невена

 


 

 

Вратиће се ласте

Вратиће се птице ласте
Кад лишће порасте
Вратиће се оне мени
Када жбуње озелени.

Цвркут ће се чути свугде
Испод стреха и родне груде
Кад пролећна трава порасте
Вратиће се миле ласте.

Невена

 


 

 

ИЗДВАЈАМО И ЈЕДАН ЛИТЕРАРНИ РАД

 

МОЈА МАМА


Моја мајка зове се Стана. Она има 52 године, нижег је раста, има зелене очи и смеђу косу. Она је добра и помаже ми у свему. Када сам дошао код ње она ме је прихватила као своје дете. Мој живот се променио од како она брине о мени, јер где сам прије живео нису водили рачуна о мом животу. Моја мајка Стана ми је помогла да пребродим све моје трауме из прошлог живота и бодрила ме је да само идем напред. Дошао сам код ње неухрањен, са страхом и без знања о личној хигијени. Она са њеном упорношћу свему ме је научила. Пошто нисам имао знања у школи, она ми је помогла да будем добар и одличан ђак. Моја мајка Стана ми прави колаче које ја волим. За њену љубав и поштовање према мени ја јој узвраћам успехом у школи и помажем у кући. Уз њену помоћ постигао сам да ми министар Расим Љајић уручи похвалу и књигу за мој успех, а моју мајку Стану, најбољу хранитељицу, то је много обрадовало. Она ме лепо обуче и увек ми каже како сам леп и паметан, а ја се тиме много поносим. Моју мајку много волим и желим јој леп и дуг живот, а желео бих да ме изведе на прави пут којим сам кренуо. Моју мајку волим и желим овим саставом да јој се захвалим за све што чини за мене.

Aнтоније III/3



 

 

ПРИЧЕ ДЕЦЕ НА ХРАНИТЕЉСТВУ

 

ДАН КАО СВАКИ ДРУГИ?


Дан као и сваки други, зимски. Магла, хладноћа која гризе.

Нисам слутила да ће тај дан бити толико кобан по мене. Пробудила ме је вика оца и осталих укућана. Сањива и помало збуњена ушла сам у кухињу, а онда, вика је престала. Отац ми је одмах рекао да спакујем ствари и да ће ме првим аутобусом послати да живим код бабе. Прва моја помисао била је „он је нешто пио од раног јутра..“, моја мисао била је недовршена. Мисао је прекинула очева друга жена која је рекла: „Или ње да вечерас не буде у кући, или ћу се ја убити.“ Тада је нешто пукло у мени. Знала сам да ће отац одабрати њу и да је ово можда последњи пут да видим лице некога ко ми је до тада живот значио. Нисам имала снаге ништа рећи. Тихо и већ емотивно уништена изашла сам из собе. Више ми ништа није важно.

Био је то крај краја. Моје мисли више нису биле усмерене ка будућности, већ ка прошлости и ка оним данима када смо били све једно другом. Нисам желела више да га гледам, чујем, осетим његову близину. Једноставно, презрела сам га у том тренутку, а опет у дубини душе волела га и мислила да ће се можда предомислити.

Ушао је тихо у собу и почео се правдати: „Ћеро, знаш каква је ситуација...“ „Знам, све је мени јасно“, нисам ни дозволила да доврши. Тек тада схватила сам да је човечанство отишло тако далеко да људи понекад забораве да поред себе имају некога коме су и више него потребни. Наставила сам: „Ја сам се спаковала, само још да све објасним деди и поздравим се са њим.“ Показао ми је прстом да ћутим и тихо додао: „Деда мисли да идеш код маме“. Узео је моју торбу и изнео је из собе. Ја сам остала у њој да још једном бацим поглед на место где ми је умрла срећа. На место где су потонуле све моје лађе и где су се срушили сви моји снови. Пут ка станици пролетео је брзо. А у граду гужва и смех. Аутобус сам имала тек за сат времена. За то време седели смо у кафе бару и чекали да прође време. Низ моје лице кренуо је поток суза. Стегло ме је нешто у грудима и једноставно, мислила сам горе не може бити. Отац и маћеха седели су заљубљено док је у мени све ледило. Време је текло споро а мене је све више гушила туга, љутња и бол. Стигао је аутобус и отац ме је допратио до врата. Кренуо је да ме загрли али ја то нисам дозволила. Ништа нисам рекла већ сам се само измакла уназад сва уплакана. Окренула сам се и ушла у аутобус. Када сам села и погледала кроз прозор у нади да ће и он бити уплакан тешко сам уздахнула и затворила очи. Призор пред мојим очима био је ужасан. Отац и маћеха стајали су загрљени и махали ми. Још једном сам погледала јер сам желела да га видим последњи пут. Аутобус је кренуо а њих више нисам видела.

Питала са се: „Куда ћеш, куда ћете сада живот одвести, идеш а знаш да ниси добродошла.“ Стигла сам у Ченту. На станици ме нико није чекао. Позвала сам баку телефоном али она је рекла да је не занимам и спустила слушалицу. Затим сам позвала и другу бабу али се нико није јављао. Већ уплашена позвала сам тету из Борче. Све сам јој објаснила и она ми је рекла да идем код деде и да ће она доћи. Све ово је само прелило чашу у мојим грудима. Кренула сам улицом. Хладноћа је ледила али је ја нисам осећала. Гушила сам се у сузама. Онда сам угледала мени познату особу. Био је то деда. Журио је да узме велику, тешку торбу и изговорио: Хајде, хладно је, пожури да се угрејеш, обриши сузе и не плачи пред бабом“. „Али деда... ви сте рекли...“ Прекинуо ме је: „Не могу да дозволим да се смрзнеш на улици, а сутра ћемо видети шта ћемо.“

По први пут осетила сам се заштићено. Али остатак нећу описивати, јер то је нека друга прича. На крају сам завршила у Лесковцу, код деде и Мице. Сада имам све, љубав, топлину породице, пажњу. Једино што ми је остало да променим сам ја.

Осећања су се променила у мојим грудима. Родитељи су ми само сећање на нешто ружно, а нова породица на будућност и срећу.


 

ЈЕДНО НАПУШТЕНО ДЕТЕ, НИЈЕ ВАЖНО КОЈЕ?


Пре 12-так година, с пуним поверењем сам пружила руку једној онижој жени, ушле смо у аутобус и кренуле у „нови живот“. Нов је био и за њу јер није знала шта ће све доживети а нов и за мене, јер и ја нисам знала, шта ћу све доживети. Што се мене тиче, требало је испитати њене границе, њен праг толеранције, њено стрпљење... Наравно, ја тада, са пет година, нисам знала за све те изразе, али сам отприлике знала шта све треба да урадим да бих сазнала како она „дише“. И „тата“ је био ту. Значи дупли посао. Мој „тата“ није могао да се начуди да ја са пет година никад нисам видела воз, да немам појма шта је река, планина, језеро, море... И почело је моје образовање које и дан данас траје. Нек не чуди што „тата“ пишем под знаком навода. Он је стварно био само заменски тата јер, без обзира што је био добар према мени и што сам осећала његову љубав, ја нисам стигла да га заволим, јер је умро само после четири године нашег заједничког живота. Ма, шта се чудите! Мислите да је четири године доста, да ја, као напуштено дете од оба родитеља и на самом рођењу предано туђинима да ме „мазе и пазе“ могу да заволим неког, па макар тај био брижан и добар, могу да заволим иког, кад ме је толико повредио људски род.

И дан данас, а сад ми је 17 година, бежим од осећања, не дозвољавам да нешто дубље и јаче осећам према икоме, да ме не би и тај неко повредио. И узалуд ми мама говори да не могу ићи тако кроз живот, да сам сиромашнија за читаву скалу лепих осећања, ја „терам своје“! А имам невероватну потребу да се свима свидим, да целом свету кажем – гледајте, ту сам... овде... жива и здрава. Да, у мени је невероватна потреба да сам увек у центру пажње! Желим да ме сви запазе али то је то. Са свима се лако упознам и то је то; много људи познајем тј. знам да постоје али ником не дозвољавам да ми се приближи и заокупира моје мисли и емоције. Тако и са младићима. И узалуд ми мама говори да ми је већ крајњи моменат да се заљубим, да је заљубљеност једно од најлепших људских осећања, ја идем кроз живот разумом. Једноставно је: на самом рођењу су ме се одрекли и повредили ме за цео живот и ја не желим више да осетим било какву патњу. Нико није вредан моје патње! И сви они и хранитељи који мисле да ће вратити дете, ако оно није добро, нека га и не узимају! Да два пута од „родитеља“ буде повређено, то је ужас за то дете. „Унаказиће“ га за цео живот. А ја, ја сам имала среће што сам већ 12 година код маме. Нису ме шетали од једне до друге породице јер је моја мама увек желела да све решимо и није хтела да ме врати иако сам јој свашта приређивала и манипулисала њоме. Безобразно сам користила њену љубав, кад год сам могла. И бесомучно сам је лагала. Претворила сам је у „полицајца“. У почетку су моје лажи лако пролазиле али временом морала сам добро да се потрудим да би је убедила у своју лаж. А то стога што сам желела да се прикажем у бољем „светлу“, да јој не дозволим да ме добро упозна, да је намерно повредим и разочарам.

Уопште, ми деца у хранитељским породицама имамо потребу да се светимо онима који су нам најближи за оно што смо напуштени. И није важно што нам они нису ништа лоше учинили већ само добро. Они су ту, уз нас! Зато, „понижавај их, како су и нас, руши њихово достојанство, ниподаштавај њихов труд, вређај их, па боже и нас су“ А грижа савести – шта је то?!

И зато сви ви који имате мисао да ћете решити своје материјалне проблеме и ако вам је новац једина мисао родитеља, немојте нас ни узимати! Ми нисмо роба, ми смо будући људи са огромном потребом за љубављу и са тешким комплексима. А ране се не лече новцем.

И само уз вашу безграничну љубав и разумевање за наше потребе да се стално доказујeмо, можемо постати исправни чланови друштва, кад будемо одрасли.


 

 

ИСКАЗИ ДЕЦЕ КОЈА СУ ДОЖИВЕЛА ЗЛОСТАВЉАЊЕ1

 

КАКО ЈЕ ЖИВЕТИ СА ПОРОДИЧНИМ НАСИЉЕМ?


  • „ Он би ушао и стргнуо одећу са моје мајке. Покушавао је да је удави, да је пребије... а ми смо само увек гледали. Обично би нам говорио да се вратимо назад у кревет... Нагазио би ногом на телефон да не би смо могли да позовемо полицију...
  • „ Једном кад сам имала око шест година видела сам кад је мој отац бацио маму преко собе. Моја мама је викала мојој сестри да ме поведе горе на спрат. Нисам хтела да оставим маму. Плакала сам.“
  • „Једном је јако тукао моју маму. Потрчала сам по помоћ и дошла је полиција... Следећег дана њено лице је било изобличено, знате, пуно модрица, имала је шавове на усни и мислим да јој је вилица била сломљена... Њен врат је био прекривен љубавним угризима на местима где је претходно давио.“


 


1 Л. Кели, Водич – Визија, иновација и професионализам у раду полиције у вези са насиљем над женама и децом, Council of Europe

 


 Кампања за квалитетно хранитељство
 Повремено хранитељство
 Интернационална конференција о хранитељству
 Зборник радова
 Часопис „ИСКОРАК“
 Кутак за децу и младе
 Пријава злоупотребе деце
 Акредитовани програми
 Писмо детету на хранитељству
 Искуства хранитеља